Nisam mnogo očekivala od knjige  i zbog toga me je najviše iznenadila. Napisana je u vidu dnevnika što nikada nije bilo my cup of tea ali se neverovatno lako čita. 
Knjiga govori o životu jedne devojčice koja se suočava sa stvarima koje ne bi trebalo da doživi ijedno dete na ovom svetu.
Skoro svaki trenutak Siminog života  (života junakinje ove priče) je bio istkan boli na neki način. U jednom trenutku beži od kuće i njena priča tek počinje. Život u kanalizaciji sa decom njenih godina slične sudbine, ispunjen drogom, preživljavanjem, nije nešto sa čim bi se iko ikada trebao suočiti.
Možemo naići na bezbroj scena koje nisu nimalo lagodne za čitati kojima se postiže da nam se zgadi ceo svet heroina, krađa i ostalih poročnih stvari. Što je veoma bitno za jednu mladu osobu koja čita.

Počinjem da se pitam da li te stvarno imam. Da li mi pripadaš dušom? Da li misliš na mene u svakom trenutku i zamišljaš me tu kraj sebe? Da li?

Znam, znam...
Često izgledam odsutno i nedodirljivo, kao da ne marim za svet oko sebe.
Znam da često ne možeš da shvatiš ko sam zapravo i da se često pitaš šta je u glavi ovog večitog deteta.
I sama bih želela da znam.
Još uvek tražim sebe u samoći i u dugokom razmišljanju u kasne sate.
Još uvek tražim sebe u drugima i još uvek se nadam nekome ko će moći da razume sve moje ludosti.
Evo u pravo tražim sebe u tebi!
U pravo se nadam da ćeš me baš ti razumeti.
Da ćeš razumeti to što želim da igram bosa po vrelom asfaltu u kasne letnje sate.
I to što želim da dočekam izlazak sunca napolju, sa osobom uz koju i ćutanje ima vrednost dubokoumnog razgovora.
To što pokušavam da budem dobra osoba prema svima i to što uvek iz svega toga izađem sa par noževa u srcu.
Želim da shvatiš to da nikada neću prestati...
Čekati nekoga ko će umesto zabodenog noža posaditi cvet u moje srce.
Verovatno ćeš mi sada reći kako su svi ljudi danas isti i kako će te na kraju izdati.
E vidiš ja i dalje verujem da nije tako.
Pazi se u šta veruješ, jer svi uvek krećemo od sebe.


Svi mi imamo neka verovanja i ono dobro u sebi, samo neki ne žele da iko ikada dođe do tog dela njihovog srca.
Razumem ih... Opet ti nije jasno?
Postoje osobe koje osećaju tri puta jače od drugih. Osobe koje boluju tri puta duže.
Takvi dižu zidine oko svog srca u nadi da će tako biti bezbedni od boli.
Tebi se takve osobe verovatno čine kao bezosećajne, ali veruj mi mnogo su daleko od toga.
Mogu ti to čak i dokazati. Pokušaj da srušiš nečije zidove i da im pokažeš da osećati ne znači uvek da osećaš bol.
Ako uspeš proći sve te prepreke i doċi do njihovog srca shvatićeš da takve osobe najjače vole.
Pitaš me što sam ja sama kad već sve to znam?
E pa vidiš... Moji zidovi se podižu i ruše od strane mene svaki dan.
Ali ne gubim nadu, ja i dalje čekam nekoga da poruši zidine i zasadi cveće.
A do tada?
Do tada ću tražiti sebe u glasnom smehu.
U bojama i platnu za slikanje.
U misterioznim stvarima.
U plesanju.
U glasnoj muzici.
U spavanju do kasnih popodnevnih sati, ali i u ovome što trenutno radim. U pisanju.
Mislim da sam ovim pronašla delić sebe.
A ti? Da li si konačno sklopio svoju ličnost?

I evo posle duuugo, dugooo vremena tu je post sa mojim omiljenim slikama sa We heart It-a i Tumblr-a tokom proslog meseca. Malo sam prekinula tradiciju da svakog meseca izlazi ovaj post iz razloga sto nisam bas koristila ove drustvene mreze u poslednje vreme. Nadam se da cu to popraviti u buducnosti. Ukoliko zelite mozete me pratiti na We heart It-a (klokom do profila) i tako videti slike i pre objavljivanja posta.